Danas od 15 časova na stadionu JNA (TV Arena 1 Premium), fudbaleri Partizana odigraće poslednji meč u sezoni protiv surduličkog Radnika.
Biće to tačka na godinu koja je stala u dve dijametralno suprotne polovine, ogoljena u rečima trenera Srđana Blagojevića – s osećajem da je od idiličnog prošlogodišnjeg leta prošla čitava večnost, dok se sve ponovo surovo srozavalo pred očima onih koji ovaj klub vole iz dubine duše.
A sudbina je htela da se baš u takvom sumornom ambijentu, na dan kada se zvanično proglašava klupski neuspeh, Humska oprosti od svog najvećeg viteza u protekloj deceniji. Bibars Natho, posle sedam godina prožetih natprosečnom vernošću i neizmernom patnjom, odigraće svoj poslednji meč u crno-belom dresu. Napustiće beogradski hram fudbala uzdignute glave, ali sa neprolaznom ranom na srcu – bez trofeja koji je tako žarko želeo, a koji mu je iz godine u godinu nepravedno izmicao iz ruku.
Od letnje idile do potpunog prolećnog sloma
Sve je počelo hrabro. Sa mladim momcima, decom kluba i stručnim štabom koji su disali kao jedan, spremni da vrate Partizan na mesto koje mu istorijski pripada. Prvi šamar stigao je sa bele tačke od AEK Larnake, ali je usledila rapsodija protiv Oleksandrije i kratkotrajno buđenje nade pred punim tribinama. Ipak, hladan škotski tuš protiv Hibernijana, uprkos herojskoj borbi te Partizanove dece, ugasio je evropske snove i ostavio ekipu da se bori na domaćim frontovima.
I išlo je dobro. Blagojević je držao kormilo, Partizan je prezimeo na vrhu sa dva boda prednosti u odnosu na večitog rivala, a onda je uprava povukla prvi u nizu katastrofalnih poteza. Smena trenera pokrenula je lavinu lutanja. Mandati Nenada Stojakovića i Damira Čakara slomili su klupsku kičmu, a odlazak mladog Jovana Miloševića zakucao je poslednji ekser u kovčeg prolećnih ambicija. Nekoliko kola bilo je dovoljno da se Crvena zvezda ponovo izgubi u magli, a šampionski snovi utihnu pod naletom unutrašnjih ratova, podela na Mijatovićevu i onu drugu struju, koje su pojele solidarnost i ujedinjenje.
Sedam godina bez krune, ali sa srcem Grobara
Povratak Srđana Blagojevića na klupu bio je samo kasno priznavanje greške. Vojvodina je već zgrabila drugo mesto i kartu za Ligu Evrope, pa duel sa Radnikom nema nikakvu takmičarsku težinu. Ipak, danas, u subotu popodne, kapije stadiona biće širom i besplatno otvorene iz samo jednog, najvažnijeg razloga – da se stisne ruka i oda priznanje istinskom velikanu.
Bibars Natho je u Humsku stigao 2019. godine. Doneo je magiju, hirurški precizne pasove i stopostotan procenat sa bele tačke. Ali, više od fudbalskog umeća, doneo je emociju stranca koji je propatio svaku klupsku nepravdu, isplakao svaku gorku suzu i radovao se svakom golu kao da je rođen pod južnom tribinom.
Izraelac će danas, kako je šef struke i najavio, predvoditi ekipu od prvog minuta sa kapitenskom trakom na ruci. Biće to njegov “poslednji ples”, a saigrači i navijači imaju ljudsku i profesionalnu obavezu da mu taj oproštaj učine dostojanstvenim. Odlazi tihi vođa, doktor fudbala i čovek koji je zaslužio svaku pesmu, svaki dlan i jedno veliko, istorijsko: Hvala ti, Bibars!