Postoje periodi kada je najlakše voditi sportski klub. Kada sve ide dobro, kada se pobeđuje, kada se igrači sami nude, kada se najveća imena Evrope utrkuju da obuku crno-bli dres. A postoje i oni drugi periodi, kada treba napraviti ozbiljan rez, promeniti gotovo čitav roster i pritom ne dozvoliti da klub ponovo uđe u spiralu skupih ugovora koji će za godinu ili dve postati problem. Partizan je ovog leta upravo u toj drugoj situaciji. Posle turbulentne sezone i velike rekonstrukcije ekipe, u Humskoj je bilo jasno da se ne može nastaviti po starom. Otišao je veliki broj igrača, promenjen je stručni koncept, a Joan Penarroya dobio je zadatak da napravi tim koji će odgovarati njegovoj košarci. I upravo tu dolazimo do Ostoje Mijailovića. O njemu se poslednjih godina u javnosti često govorilo kroz sve osim kroz ono što bi predsednik košarkaškog kluba trebalo da bude – čovek koji mora da obezbedi da klub funkcioniše, da finansije budu pod kontrolom i da trener ima uslove da napravi ekipu.
Ako se posmatra isključivo iz tog ugla, leto 2026. izgleda mnogo logičnije nego što se na prvi pogled čini. Partizan ovog puta nije krenuo u kupovinu po principu „dovedi što zvučnije ime“. Nije bilo jurnjave za igračem samo zato što ima veliko ime ili iza sebe NBA iskustvo. U prethodnim sezonama bilo je ugovora koji su izgledali dobro u trenutku potpisivanja, a kasnije postajali teret i ograničavali manevarski prostor kluba. Sada se vidi drugačija ideja: ne traži se nužno najskuplji igrač, već igrač koji odgovara treneru. Penarroya nije doveden da bude figura pored aut-linije dok neko drugi sastavlja roster. Njegova košarka zahteva određene profile igrača, fizičku čvrstinu, odbranu, energiju i mogućnost igranja u više pravaca. Zato su ovog leta u Partizan stigli Kevarijus Hejs, Nikola Tanasković, Kajl Olman, Lamar Stivens, Luka Vildoza, Derek Vilis i Alesandro Pajola, dok je veliki deo prošlosezonskog sastava napustio klub.
Naravno, prelazni rok nije prošao bez nervoze. Naprotiv. Bilo je dana kada je izgledalo kao da Partizan ne može da dovede nikoga. Pojavljivala su se imena jednog za drugim, navijači su čekali potpise, a onda bi igrač završio u drugom klubu. Partizanu su izmakli ili su se na kraju odlučili za druge sredine igrači poput Nika Ledeja, Amida Briseta, Džejmsa Bruksa i drugih koji su se u različitim momentima povezivali sa crno-belima. U nekim slučajevima pregovori su postojali, u nekima je Partizan bio zainteresovan, a u nekima je igrač jednostavno bio ponuđen klubu. Bilo je i situacija u kojima su igrači u poslednjem trenutku promenili odluku ili izabrali finansijski povoljniju ponudu. To je deo prelaznog roka koji se često izgubi kada se sve posmatra samo kroz konačan ishod: ako igrač nije potpisao, javnost to vidi kao poraz Partizana. Međutim, tržište ne funkcioniše tako. Klub ne može da natera igrača da potpiše, niti treba da prati svaku cenu samo da bi dokazao da je pobedio konkurenciju.
Upravo zato je zanimljiv slučaj Nicka Weiler-Babba. Mijailović je objasnio da je Partizan bio među klubovima kojima je igrač ponuđen, da je njegovo ime analizirano, ali da klub nije procenio da se uklapa u ono što Penarroya i sportski sektor žele. Pregovori praktično nisu ni počeli. To je važna stvar za razumevanje ovog prelaznog roka, jer nije svaki igrač koji se pojavi u medijima kao „meta Partizana“ zaista bio blizu dolaska. Nekada je samo ponuđen, nekada je postojala inicijalna komunikacija, a nekada je interesovanje došlo sa druge strane. Zato činjenicu da je nekoliko igrača izmaklo ne treba automatski tumačiti kao neuspeh. Naravno, bilo je situacija u kojima je Partizan mogao da reaguje brže ili bolje i tu prostora za kritiku svakako ima, kao i kod komunikacije prema javnosti koja je u pojedinim trenucima bila prilično nejasna. Ali postoji razlika između promašenog pregovora i svesne odluke da se od određenog igrača odustane.
A možda je upravo to ono što se ovog leta menja u Partizanu. Klub više ne mora da dokazuje svoju veličinu tako što će svaki put pobediti na tržištu. Ne mora da plati igrača više samo da bi navijači bili zadovoljni tog dana. Ako Penarroya proceni da mu određeni igrač ne odgovara, onda nema potrebe da se ugovor potpisuje samo zbog pritiska javnosti. To je uloga predsednika. Ne da bira igrače umesto trenera, već da napravi sistem u kojem trener bira igrače, dok uprava vodi računa da taj izbor bude finansijski održiv. I upravo zato ovogodišnji prelazni rok treba posmatrati kroz širu sliku. Partizan je ušao u leto sa velikom potrebom za promenom, ali bez potrebe da ponovo napravi finansijsku bombu. Budžet jeste ozbiljan, ambicije jesu velike, ali ideja očigledno nije da se svaki problem rešava novcem.
To je dobra vest. Jer Partizan više nije klub koji mora da kupuje vreme skupim ugovorima. Sada ima mogućnost da gradi tim. I tu Mijailović, sviđalo se to nekome ili ne, ima možda najvažniju ulogu u čitavom procesu. Njegov posao nije da bude najpopularniji čovek u klubu. Njegov posao je da klub ostavi u boljem stanju nego što ga je zatekao. A kada se pogleda put od finansijski opterećenog Partizana do kluba koji danas može da napravi ozbiljan evroligaški budžet, igra pred punom Arenom i dovodi kvalitetne evroligaške igrače, teško je ignorisati činjenicu da je napravljen veliki organizacioni pomak.
Sada ostaje onaj teži deo. Sve što je napravljeno na papiru mora da se pretvori u rezultat na parketu. Penarroya mora da napravi tim. Mijailović mora da mu obezbedi uslove. Sportski sektor mora da pogodi preostala pojačanja. A igrači moraju da opravdaju ugovore. I tu će se na kraju meriti sve. Ne po tome koliko je imena bilo na portalima tokom leta, ne po tome ko je odbio Partizan i ne po tome koliko je navijača bilo nervozno dok se čekao prvi potpis. Nego po tome kako će Partizan izgledati kada počne Evroliga.
Možda ovog leta nije bilo dovoljno „bombe“ za društvene mreže. Možda je bilo previše čekanja, možda je komunikacija mogla da bude bolja i možda će se neka od odluka pokazati kao pogrešna. Ali postoji jedna stvar koju treba priznati: ovo leto mnogo više liči na pokušaj da se napravi sistem nego na pokušaj da se napravi spektakl. A za Partizan je možda upravo to i najvažnije. Jer veliki klub se ne pravi tako što svake godine dovede najskupljeg igrača. Veliki klub se pravi onda kada zna zašto dovodi svakog igrača.
Ako je zaista došlo vreme da poslednju reč o profilu igrača ima trener, a da predsednik garantuje finansijsku i organizacionu stabilnost, onda Partizan prvi put posle dugo vremena ima šansu da napravi nešto što traje duže od jedne sezone. A Ostoja Mijailović će, kao predsednik, na kraju biti ocenjen upravo po tome. Ne po tome koliko je glasno bilo leto. Nego po tome koliko će dobar biti Partizan kada leto prođe.