Avgust je mesec ispisan zlatnim slovima u istoriji srpskog sporta. To je mesec u kojem su vaterpolisti Srbije tri puta uzastopno stizali do najvišeg olimpijskog postolja, ostvarivši podvig kakav su u istoriji ovog sporta zabeležili još samo Mađari. Ipak, dok se navršavaju tačno desetogodišnjica od Rija, petogodišnjica od Tokija i dvogodišnjica od Pariza, tišina u domaćim sportskim institucijama je zaglušujuća. Osim sporadičnih objava samih igrača na društvenim mrežama, niko drugi se nije setio da zvanično obeleži ove jubileje.
Rio 2016: Godine apsolutne dominacije i preokret iz ponora
Uoči Rija 2016. godine, vaterpolo svet je bio jednodušan – 90 odsto prognoza videlo je Srbiju na tronu. Tim Dejana Savića stigao je u Brazil kao evropski i svetski prvak, vladar Svetske lige i Svetskog kupa. Međutim, olimpijski turnir počeo je mučno: remiji sa Mađarskom i Grčkom, šokantan poraz od Brazila i grčevita borba za opstanak protiv Australije.
U tim trenucima krize, presudila je sportska inteligencija, ali i podrška kolega poput Aleksandra Đorđevića i Dragana Jovića. Preokret je pokrenuo čuveni, i danas delom tajni, govor kapitena Živka Gocića. Kada je nokaut faza počela, kvalitet je preuzeo stvar. Španci su eliminisani u četvrtfinalu, Italijani deklasirani u polufinalu, a u velikom finalu, 20. avgusta, Hrvatska je savladana sa ubedljivih 11:7. Bili su to zvezdani trenuci Filipovića, Mandića, ali i Gocića i Nikića koji su se tim zlatom oprostili od reprezentacije.
Tokio 2021: Trijumf pameti nad silom i odlazak „šestorice veličanstvenih“
Pet godina kasnije, u Tokiju, šanse za zlato bile su prepolovljene. Dominacija je nestala, a rivali su rasli. Srbija je grupu završila kao treća, uz poraze od Španije i Hrvatske. Ipak, ekipa je znala da u odlučujućim momentima iskustvo i taktička zrelost igraju veću ulogu od same snage.
Nakon još jedne lekcije Italijanima u četvrtfinalu, usledilo je antologijsko polufinale sa Španijom. Četiri minuta pre kraja, Španci su poveli sa 8:6 nakon gola za koji se činilo da je neregularan. Tada su se udružili inat, kvalitet i bes. Usledio je neverovatan preokret (10:9), krunisan legendarnim golom Filipovića kroz šumu ruku u španskom bloku i istorijskom rečenicom Dušana Mandića: „Ima Boga, Bog sve vidi“. Finale protiv Grčke (13:10), odigrano 8. avgusta, Savić je nazvao „penalom za Srbiju“. Filipović, Prlainović, braća Pijetlović, Mitrović i Aleksić stavili su tačku na karijere uz prepoznatljiv, emotivan i skroman doček na beogradskom aerodromu, iako su zaslužili daleko glamurozniji oproštaj od onog koji im je priređen godinu dana kasnije.
Pariz 2024: Otpisani tim koji je prošao kroz Trijumfalnu kapiju
Nakon Tokija usledile su sušne godine. Smena generacija, odlazak Savića i dolazak Uroša Stevanovića doneli su rezultatsku krizu. Pred odlazak u Pariz, mediji su ekipu unapred otpisali, а ispraćaj је bio više nego skroman. Kada je u grupi jedva obezbeđen prolaz nakon teškog poraza od Australije, kritičari su već spremali smene.
Onda se dogodio preokret. Poseta Novaka Đokovića olimpijskom selu i razgovor sa igračima podigli su moral ekipe. Usledio je četvrtfinalni gol Nikole Jakšića Grcima u poslednjoj sekundi, a potom i defanzivna rapsodija protiv Amerikanaca. U finalu, 11. avgusta, Srbiju је čekala moćna Hrvatska – aktuelni svetski prvak i evropski vicešampion. Ono što je usledilo bila je demonstracija vrhunskog vaterpola. Srbija je slavila sa 13:11, a povratnik Miloš Ćuk je dočekao trenutak da komentator RTS-a izgovori rečenicu: „Ništa novo, Srbija je olimpijski pobednik“.
Dušan Mandić, Nikola Jakšić i Sava Ranđelović danas u svojim vitrinama imaju tri olimpijska zlata. Los Anđeles je blizu, a ova trojka već ima misiju za naredni nastup na Olimpijadi. Do tada, ostaje činjenica da su avgustovski podvizi ovih momaka trajno nasleđe koje domaća sportska javnost i institucije moraju poštovati s daleko više pažnje i dostojanstva.